Zašto tužilaštvo šuti o Krušiku?

 

Iako je Aleksandar Obradović iznio niz tvrdnji o zloupotrebama u valjevskoj fabrici oružja, a mediji objavili podatke koji potkrepljuju sumnje u malverzacije, tužilaštvo u Srbiji izbjegava odgovor na pitanje da li istražuje te navode.
Piše:

Milorad Vesić

Nejasni su kriterijumi kojima se rukovodi tužilaštvo pri odluci kada će obavestiti javnost o svojim aktivnostima, a kada neMinistarstvo pravde Srbije

 

Gotovo dva meseca su prošla od kada je uhapšen Aleksandar Obradović, a više od godinu od kada su se u medijima pojavili prvi tekstovi o sumnjivim poslovima u državnoj fabrici oružja Krušik u Valjevu, na koje je medijima i ukazao pomenuti uhapšeni radnik tog preduzeća. Ipak, još nema zvaničnih informacija da je neko tužilaštvo u Srbiji tražilo od policije da proveri Obradovićeve navode o trgovini municijom na štetu ove državne firme, odnosno da je pokrenuta istraga u vezi mogućih zloupotreba u toj fabrici.

 

Obradović, koji se tereti za odavanje poslovne tajne, tvrdi da ima dokaze koji pokazuju da je rukovodstvo fabrike u Valjevu, nekim privatnim firmama, među kojima je i jedna koju je, kako se navodi, zastupao otac ministra policije Branko Stefanović, prodavala municiju po znatno nižim cenama nego državnom preduzeću Jugoimport SDPR, sa kojim sarađuje mnogo duže.

Ukoliko je ovo tačno, oštećene bi mogle da budu obe državne firme, dakle, i sama država. Tim pre bi bilo logično da nadležni državni organi, pre svega policija i tužilaštvo, pokažu makar jednako interesovanje kao i za odavanje poslovne tajne i provere Obradovićeve navode.

Osim logike, i Zakonik o krivičnom postupku Srbije u članu 6. kaže da je javni tužilac “dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti”.

Ostaje, naravno, mogućnost da podaci koje je izneo Aleksandar Obradović nisu tačni, ali da bi se utvrdilo je li reč o izmišljotinama ili o činjenicama, potrebna je provera tih navoda.

Provera Obradovićevih navoda je neophodna i da bi se izbegla opasnost da se nevin čovek nađe u zatvoru. Naime, ukoliko se ispostavi da su tvrdnje o postojanju zloupotreba u poslovanju „Krušika“ tačne, onda podaci koji su izneti u javnost ne mogu biti poslovna tajna, jer, kako je to objasnio Obradovićev advokat Vladimir Gajić, zakon kaže da se poslovnom tajnom ne smatra informacija koja je označena kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta.

Kad mediji vode istragu

Na sve to, mediji su poslednjih nedelja objavili niz novih podataka koji bude sumnju da u Krušiku nisu baš „čista posla“. Tako je BIRN, pozivajući se na informacije iz katastra objavio priču o drastičnom uvećanju imovine sada već bivšeg direktora Krušika Mladena Petkovića i njegove supruge –  navodi se da su samo za poslednjih godinu dana stekli nekretnine vredne oko milion evra. Nedeljnik NIN je izračunao da je u poslednje tri godine profit privatne firme GIM, sa kojom se povezuje Branko Stefanović, otac ministra policije Nebojše Stefanovića, dramatično uvećan, dok je u istom periodu opao promet državne kompanije Jugoimport SDPR, sa mnogo dužom tradicijom trgovanja oružjem.

Obradović je javnost obavestio da se radi o sistematskom isisavanju novca iz državne fabrike oružja, čiji je račun u blokadi već tri godine zbog duga od 508 miliona dinara (4,3 miliona evra). Među najvećim dužnicima su, kako je objavio NIN, pozivajući se na izveštaje koje je Krušik dostavio Agenciji za privredne registre, tri privatne firme, koje su, kako je navedeno, kupovale municiju od valjevskog preduzeća po povlašćenim cenama.

Mediji su poslednjih nedelja objavili niz novih podataka koji bude sumnju da u Krušiku nisu baš „čista posla“.

Ministarstvo odbrane Srbije

I pored svih tih iznetih podataka, sve što je javnost na tu temu saznala od tužilaštva, i to onog zaduženog za visokotehnološki kriminal, jeste da je istraga usmerena na to što je Obradović od 2014. godine neovlašćeno pribavljao podatke različitih stepena tajnosti o poslovanju preduzeća u kojem je radio i potom ih predao “nepozvanom licu”, koje je deo dobijenih podataka objavilo na internetu, kako se navodi, bez daljeg “utvrđivanja istinitosti dobijenih podataka”.

Ni reči o tome da li je ovo tužilaštvo saznanja do kojih je došlo u istrazi Obradovića, prosledilo nekom drugom, nadležnom tužilaštvu, kao ni da li se to nadležno tužilaštvo bavi utvrđivanjem istinitosti objavljenih podataka koji ukazuju na postojanje drugih krivičnih dela, kao što su trgovina uticajem i zloupotreba položaja. Više tužilaštvo u Beogradu ni posle deset dana nije odgovorilo na pitanje Al Jazeere da li je preduzelo neke mere radi provere tačnosti informacija koje je o poslovanju fabrike oružja “Krušik” iz Valjeva u javnost izneo zaposleni u tom preduzeću Aleksandar Obradović.

Imajući u vidu ćutanje tužilaštva o tome, logično je zapitati se je li tužilac uopšte dužan da, ako prilikom istrage jednog krivičnog dela, dođe do saznanja koja ukazuju na postojanje drugog krivičnog dela, zatraži istragu i tog drugog dela?

Koje su obaveze tužioca?

Za Miodraga Majića, sudiju Apelacionog suda u Beogradu, nema dileme: “Apsolutno. To je osnovna obaveza i pravo tužioca da ispituje, istražuje i kasnije procesuira potencijalne izvršioce krivičnih dela”.

“Često tužilac upravo u toku istrage za jednu stvar čuje da se desilo i nešto drugo, nekad to sazna i mimo istrage, nekad kao običan građanin. U svakoj od tih situacija, osim ako odmah može da zaključi da je reč o nekoj budalaštini ili šali, koja ne zahteva ni to inicijalno angažovanje, on ima mehanizme da reaguje. On to može i sam da uradi kada smatra da je dovoljno opremljen za to ili može, što tužioci najčešće rade, zbog nedostatka ljudstva, da pošalje policiji zahtev da izvrši neka primarna istraživanja, prikupi potrebne informacije, obavi neke provere i onda u skladu s tim nastavi dalje”, objašnjava sudija Majić.

U Udruženju sudija i tužilaca Srbije nisu tako izričiti. Predsednik ovog udruženja Nenad Stefanović za Al Jazeeru kaže da “shodno zakonskim odredbama, ukoliko se u toku istrage, koja se sprovodi u pogledu osumnjičenog i krivičnog dela na koje se odnosi naredba o sprovođenju istrage, pokaže da postupak treba proširiti na drugo krivično delo ili protiv drugog lica, javni tužilac naredbom može proširiti istragu“.

Stefanović dodaje da pri tome treba imati u vidu da se donošenjem naredbe o sprovođenju istrage ulazi u fazu krivičnog postupka i da je istraga obavezna samo za krivična dela za koja je zaprećena kazna zatvora u trajanju dužem od osam godina.

Podsećanja radi, za zloupotrebu položaja odgovornog lica i trgovinu uticajem kazna može biti i do 10 godina zatvora.

Predsednica Predsedništva Udruženja tužilaca Srbije Lidija Komlen Nikolić na isto pitanje – da li je tužilac dužan da, ako prilikom istrage jednog krivičnog dela, dođe do saznanja koja ukazuju na postojanje drugog krivičnog dela, zatraži istragu i tog drugog dela – odgovara da bi u teoriji to trebalo da bude tako, ali da ne može da odgovori da li se to uvek čini.

“Međutim, mora da se ceni opravdanost u smislu politike krivičnog progona. Naime, ceni se šta je zaštitni objekat kod pojedinih krivičnih dela. Tužilac je dužan da ima na umu da postupa u ime društva i u javnom interesu. Prilikom toga treba da teži da postigne ravnotežu između opšteg interesa društva i interesa i prava pojedinca”, objašnjava Komlen Nikolić.

Pitanje je koliko je policija spremna da se ozbiljno upusti u istragu, s obzirom da se u aferi “Krušik” pominje i otac ministra policije

Tanjug/ilustracija

U slučaju afere “Krušik” moglo bi se reći da se opšti interes društva i pojedinca poklapaju. Naime, Aleksandar Obradović sve vreme poziva nadležne organe da provere njegove tvrdnje o zloupotrebama u fabrici oružja, nudeći i dokaze, a svakako je u javnom interesu da se rasvetli da li je ova državna firma sklapala ugovore sa privatnim na svoju, a time i na štetu države.

Vjeruje li tužilaštvo policiji?

Na pitanje kojim kriterijumima se tužioci rukovode kada odlučuju da li u nekom slučaju postoji osnovana sumnja da je učinjeno krivično delo i traže pokretanje istrage, odnosno proveru činjenica o tom slučaju, Komlen Nikolić odgovara da “svako ima pravo da podnese krivičnu prijavu tužilaštvu ukoliko smatra da je došlo do izvršenja krivičnog dela. Postupanje tužioca će zavisiti od toga na koji način je sačinjena krivična prijava i da li ona u svom prilogu ima dostavljene određene dokaze. Naravno, policija je upoznata sa formom sačinjavanja krivične prijave i šta to od dokaza treba da dostavi”.

Policija je, međutim, u slučaju Krušika upoznata i sa informacijom da bi u priču mogao biti umešan i otac resornog ministra Nebojše Stefanovića, pa je, čak i da je tužilaštvo dalo nalog policiji da proveri Obradovićeve navode, pitanje koliko je policija spremna da se ozbiljno upusti u istragu i da, u slučaju da prikupi dokaze, podnese krivičnu prijavu protiv osoba umešanih u aferu „Krušik“.

Tužilaštvo, međutim, ne mora da čeka formalnu krivičnu prijavu ako ima saznanja o nekom krivičnom delu, već na osnovu tih saznanja može naložiti predistražne radnje, pa ako prikupi dovoljno dokaza, podići optužnicu, kaže sudija Majić.

Ako tužilaštvo nema poverenja u policiju, kao što ga nije imao ni Aleksandar Obradović, može da se obrati i drugim državnim institucijama i zatraži podatke o poslovanju Krušika, ali i imovini umešanih u ovaj slučaj.

To što se tužilaštvo ne oglašava o nekom slučaju, ne znači i da ne radi na njemu, objašnjavaju u tužilačkim krugovima. Tim pre, što se, kako je rečeno Al Jazeeri, za najveći broj podnetih krivičnih prijava obavi makar osnovna provera. Dodaju i da se informacije o tome da li su pokrenute predistražne radnje nekad ne iznose u javnost, kako bi se izbegla opasnost od uništavanja dokaza.

Problem sa aferom “Krušik” je što je od hapšenja Aleksandra Obradovića pre dva meseca, a naročito od objavljivanja prvih tekstova o poslovanju ove fabrike, bilo sasvim dovoljno vremena za uništavanje dokaza, ako je neko to želeo da uradi.

Drugi problem sa ovom tezom je što nije jasno kojim se kriterijumima rukovode tužioci, kada se odluče na ćutanje o svojim aktivnostima, a kojim kada o njima govore.

Kolegijalna preporuka

Primera radi, kada se pre dve nedelje u javnosti oglasio izvesni Lazar Lešnjak i optužio svog kuma Marka Bastaća, inače jednog od lidera opozicionog Saveza za Srbiju i predsednika beogradske opštine Stari grad da je primao mito za bespravnu gradnju u toj opštini, gotovo da nisu prošla ni 24 časa, a ministar policije Nebojša Stefanović je pozvao tužilaštvo da ispita te navode, posle čega je iz Višeg tužilaštva u Beogradu stigla potvrda da je dalo zahtev policiji da prikupi potrebne informacije i obaveštenja o tom slučaju.

Jasno je da tužilaštvo u slučaju Krušik, baš kao i u slučaju Bastać, nije u lakoj poziciji. S jedne strane, iz opozicije su se već čule kritike zbog načina na koji reaguju u slučaju Obradovića, pa čak i pretnje lustracijom i smenom posle promene vlasti. S druge strane, sa vrha piramide vlasti, iz usta predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čuje se da nema kriminala u Krušiku, ali i da je Lešnjak uzbunjivač, a Obradović nije.

Preporuku kako bi tužilaštvo moglo da u slučaju Krušik opravda epitet samostalnog i nepristrasnog,  u svom izveštaju povodom obraćanja Udruženja sudija i tužilaca zbog pretnji koje je na društvenoj mreži jedan od lidera opozicije uputio tužiocu koji vodi taj slučaj, nedavno je dao poverenik za samostalnost javnog tužilaštva Goran Ilić.

Ocenjujući te pretnje uznemirujućim, on je istakao da je neophodno da nadležna javna tužilaštva, vodeći računa o tome da ne ugroze interese postupka, javnost obaveštavaju o preduzetim aktivnostima i odlukama donetim u predmetu koji se odnosi na odavanje poslovne tajne u slučaju kompanije Krušik iz Valjeva, kao i o razlozima za donošenje odluka. Ilić, međutim, neophodnim smatra i obaveštavanje javnosti o tome da li su povodom ugovora koje je Obradović učinio dostupnim putem internet portala, preduzete provere ili donete odluke, kao i koja je argumentacija za te odluke.

Da su njegove kolege poslušale preporuku, javnost bi imala jasniju sliku o tome koliko su tužioci u Srbiji zaista samostalni, ali i zašto o nekim slučajevima govore, a o drugim ne.

Leave a Comment