Feđa Štukan: Ne mogu se svrstati u Bošnjake, Srbe i Hrvate, jer mi je to jednostavno premalo u odnosu na čitav svemir

 

Urednik Buka magazina Aleksandar Trifunović razgovarao je za TV BUKA sa glumcem i autorom Feđom Štukanom, povodom objavljivanja romana “Blank”, koji je ujedno i izdavački prvenac BUKA magazina. O životu, izborima, aktivizmu, pomirenju, ali i samoj knjizi.

Napisao si knjigu na tako iskren način, ako uzmemo u obzir postratni period nijedna knjiga nije tako iskreno pričala o događajima. Zašto si izabrao tako iskren način?

“Zato što ova knjiga nije trebala nikad biti objavljena. Pisao sam je kao da je pišem sam sebi. Zapisivao sam događaje u nadi da to neće niko pročitati. Došao sam na ideju da to objavim kada me je moj kolega pilot zamolio da pročita zapise. Pročitao je dva tri puta zaredom i nije mogao vjerovati šta čita. Onda me zamolio da to objavim. Stvar se odigrala tako brzo. Napisao sam još 200 strana, našao urednika s kojim sam uradio jedan radikalni štrih. Izbacili smo sto i nešto stranica. Zatezali smo radnju da se ljudi ne opuštaju i da u nijednom slučaju ne ostave knjigu sa strane i kažu: „Nastaviću sutra“. Onda si upao ti i rekao da ćeš to objaviti.”

 

Koliko te podsjećanje na te događaje vratilo u njih?

“Mora te vratiti potpuno. Postoji mali otklon, jer je prošlo mnogo vremena, ali moraš se vratiti u svaki detalj. Učili su nas na akademiji da imamo emotivnu banku u koju skladištimo sve i vraćamo se u događaje.  Kad sam govorio o ratu, davao sam svoj lični stav o tome. A šta je tačno bilo to ne mogu da kažem. Npr o Ćeli koji je ubio svata, ja ne znam da li je bio plaćen, ali to je moje viđenje toga. Ali ne mogu se zakleti, jer nisam direktno vidio transakcije. Ali s obzirom na to da nije završio u zatvoru nakon teškog ubistva, mogu povezati da je bio vezan za državu i da je zato to bilo naručeno plaćeno ubistvo.”

Kroz roman “Blank” pokušavaš objasniti svu grozotu rata, kroz jedan antiratni algoritam i kod. Ideš do daske u priče o ratu

“U tom patriotizmu i svemu tome nema zapravo nikakve romantike. Rat je rat. Kad padne granata raskomada te i kraj priče. Sad neko vjeruje da će negdje ići poslije, neko ne, ali nebitno je, nije prijatna slika za doživjeti.  Priča o Mirni je dugo čekala i mislio sam čak da je ne spominjem, ali jednostavno to je toliko značajan dio mog života da knjiga ne bi bila to bez nje. Proživjeti rat je bilo teško, ali rat nije gori od heroina. To iskustvo sa heroinom mi je bilo mnogo gore.”

Da li si imao motiv da ta tvoja priča pomogne ljudima da se na sličan način suoče ili uopšte nikad ne suoče sa takvim stvarima?

“Moj prijatelj koji je alkoholičar pročitao je knjigu i prestao je piti.  Da sam samo to postigao za 8 godina pisanja, isplatilo se. Ipak ljudi koji bi trebali pročitati ovu knjigu i prestati razmišljati o ratu, oni ne čitaju knjige. Zato i razmišljaju o ratu. Sumnjam da će neko od njih pročitati knjigu i postati ljevičar poslije toga.”

 

Dio knjige i tvog života je i aktivizam. Mi smo se i upoznali tako što smo se kao mala grupa ogranizovali za JMBG proteste. Desetine hiljada ljudi su se aktivirale. Ti si se prilično aktivirao, a onda si otišao

“Šest godina sam bio potpuno mrtav za medije. Nisam dao nijednu izjavu ni intervju. Smatram JBMG događaj najjačim događajem ikad u poslijeratnoj BiH. I najplemenitijim i najreprezentativnijim. Tu su ljudi vidjeli poslije rata da mi ovdje nismo samo divljaci koji se ubijamo nego da imamo i ljudskosti. I stvarno ću biti ponosan do kraja života na to. Bilo je različitih ljudi sa različitim motivima u toj grupi, ali za sebe i za ljude iz ove grupe u kojoj si bio i ti, mogu reći da su motivi bili čisti kao suza. Drugi ljudi koji su se uključili i na kraju uništili te proteste su donijeli tu negativnu nacionalističku energiju i onda se to krenulo raspadati. Ipak moj prvi aktivistički angažman je bio kada sam otišao u kasarnu vojske Republike Srpske poslije samog rata.

Otišao sam slaviti Novu godinu na Jahorini u neprijateljsku kasarnu. Ušao sam u komandni sastav među generale RS-a i rekao kako sam pucao po njima, čekao snajper. Tolika mržnja je u meni bila. Imao sam 18 godina, a sad shvatam i zašto 18godišnjaci i idu u rat, jer im možete napumpati glavu bilo čim, ugurati bilo koju matricu. Ni ja nisam bio pametniji. Bio sam ograničeni majmun. Homo sapiens, vrsta majmuna, koja je sa ubačenom matricom bila spremna za bogate da ubija. Ograničen jednom glupom linijom koju je neko slobodnom rukom nacrtao i rekao: „Do ove linije voliš sve, preko ove linije mrziš sve.

Ta granica me ograničila i bio sam ograničen lik. Tad sam ipak htio sam da odem i da vidim ko je taj lik koji ubija snajperom dijete. I otišao sam gore i upoznao normalne ljude s kojima sam sjedio i pio i koji su došli da mi čestitaju Novu godinu i da mi kažu: „Jebiga. I mi smo zavedeni i mi smo glupi bili i sve je tako bilo.” Nisam ponosan na ratno iskustvo i toga me stid. Sama činjenica da sam pucao kroz snajper sa idejom i željom da ubijem nekoga je dovoljno da prekine nešto u glavi da ja kažem stani. Sad znam potpuno sigurno da mogu i sa najtvrđim ljudima sa neprijateljske strane sjesti i najnormalnije razgovarati i možemo se i pomiriti i zajedno živjeti, sjediti. Ne može me niko ubijediti da su te razlike nepomirljive.”

Iako je smrt sastavni dio tvoje knjige, izabrao si život i tvoja knjiga je priča o životu i priča da se isplati živjeti i da se treba boriti za život. Danas živiš svoj dječački san, baviš se pilotiranjem i obilaziš sve te ratne linije. Ljudi komuniciraju sad. Situacija je i dalje loša, ali tvoj primjer je dobar u kontekstu mira, razgovora i pomirenja..

“Moji prijatelji piloti su apsolutno sa svih strana svijeta. Kod nas nema apsolutno nikakve priče o tome. Svaki vikend idemo svojim privatnim avionima kod nekog drugog na roštilj. Jedan vikend na Sokocu, drugi vikend ovamo i apsolutno nikada se takva priča ne poteže kod nas. To je zemaljska priča, a mi smo iznad toga. Gore je apsolutno otvoreno i nema tih granica. Čak i ne vidimo odozgo te ljude dole, tako da shvatiš kako je sitan taj problem, ali i koliko je sam čovjekmali iz te perspektive da bi bio važan uopšte. Ne mogu se svrstati u Bošnjake, Srbe i Hrvate, jer mi je to jednostavno premalo u odnosu na čitav svemir od kojeg sam nastao.”

Tvoja ćerka će u jednom momentu pročitati ovu knjigu. Da li si razmišljao o tome?

“Mnogo sam razmišljao o tome i volio bih da je ne pročita do 23. godine. Ako baš bude morala ranije nek pročita, ali ja moram s njom početi ozbiljnije razgovarati. Lakše mi je da joj kažem ja sve te stvari o sebi, nego da saznaje okolo. Ali mislim da nema čega da se stidi. Mislim da će shvatiti, jer je veoma pametna. Aktivna je u sportu jako i nadam se da će tako i ostati, barem tokom puberteta kad su te stvari zanimljive.  A ja joj želim objasniti samo to da postoje dva puta. Jedan je život, drugi je smrt. Izaberi život!”

Knjgu možete kupiti u Knjižarama Buybook, Mybook i Ramajana

Pogledajte cijeli razgovor:

 

Leave a Comment