Zabranjeno je iskopavati istinu iz masovne grobnice

 

Dokumentarni filmovi i izložbe, vjekovni su srpski neprijatelji.
Piše:

Tomislav Marković

Istražitelji Međunarodnog suda za ratne zločine rade u masovnoj grobnici gdje su otkrili posmrtne ostatke više od 100 ubijenih ljudi izvan sela Pilica, Bosna i HercegovinaEPA

Dozvoljeno je sve što nije zabranjeno, osim ako nije u pitanju nešto što ima veze s devedesetim godinama prošlog veka. U tom slučaju, sve je zabranjeno. Tako glasi nepisani zakon srpske čaršije koji se proteklih dana i nedelja sprovodi u delo raznim oblicima cenzure. Ko god se seća šta je juče bilo i pritom ima zlu nameru da podseti javnost na užase iz nedavne prošlosti, taj će morati da se suoči sa zabranama, pretnjama, uvredama, medijskim linčom i zastrašivanjima ekstremista koji su strateški raspoređeni po društvenim mrežama i državnim institucijama.

Primeri zabrane govora o prošlosti su brojni, teško ih je sve i pobrojati. Da počnemo sa dokumentarnim filmom „Svjedok Božije ljubavi“ koji je trebalo da bude prikazan na regionalnom festivalu „Pres vitez“ u Zrenjaninu. Ministarstvo kulture je slavodobitno obznanilo da je „deo javnosti sa zabrinutošću i nezadovoljstvom reagovao” na najavu prikazivanja filma o mitropolitu Amfilohiju Radoviću, ali da zabrinuti deo javnosti može mirno da spava, jer narečeni film nije prošao selekciju, što je Ministarstvu potvrdio i selektor festivala.

Ministarstvo je ovaj potez videlo kao oblik borbe protiv kontroverzi i politički obojenih zaključaka od kojih treba zaštiti publiku. “Nakon reakcije dela javnosti i nakon uvida u film, Ministarstvo kulture i informisanja razume da predmetno delo može izazvati kontroverze i da zahvaljujući načinu odabira i predstavljanja sadržaja može indukovati politički obojene zaključke i time naneti štetu i mitropolitu Amfilohiju i Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i Srpskoj pravoslavnoj crkvi”, stoji u saopštenju.

Zabranjeni prizori iz slavne prošlosti mitropolita Amfilohija

Jedna od autorki filma, novinarka Tanja Šuković, negirala je da film nije prošao selekciju i pokazala obaveštenje koje su joj organizatori poslali. Po početku tog obaveštenja ne bi se reklo da film nije odabran za prikazivanje na festivalu: “Poštovani, obaveštavamo vas da je vaš rad u zvaničnoj selekciji…”. Zabrinuti deo javnosti koji Ministarstvo pominje zapravo je Pokret „Oslobođenje“ Mlađana Đorđevića koje je ispostavilo organizatorima „Pres viteza“ zahtev za preispitivanjem odluke o prikazivanju „Svjedoka Božije ljubavi“.

U tom zahtevu film Tanje Šuković i Snežane Rakonjac nazvan je „video-pamfletom“ i „zlonamernim kolažom“ koji je nastao “iz propagandnih potreba odlazećeg vladajućeg režima u Crnoj Gori“, te da se radi o „nevešto sklopljenoj antisrpskoj i anticrkvenoj priči o ‘zlom’ mitropolitu Amfolohiju”. Đorđević se predstavlja kao vernik, veliki poštovalac Srpske pravoslavne crkve, pa ne može da podnese kad neko ružno govori o crkvenim velikodostojnicima, prosto ga duša zaboli.

Neka su Pokret „Oslobođenje“ i Ministarstvo kulture u pravu, neka je film zaista običan pamflet, neka su komentari autorki zluradi, ali u tom filmu ima mnogo dokumentarnog materijala u kojem se vidi šta je mitropolit govorio i činio tokom svoje bogate karijere. Šteta je zakinuti publiku za prizore iz slavne prošlosti mitropolita Amfilohija. Tu se, na primer, vidi Željko Ražnatović Arkan kako drži govor na Badnje veče 1992. godine u Podgorici, a potom najavljuje Amfilohija, ili Amfilohije kako besedi o srpskim zemljama u društvu ratnog zločinca Radovana Karadžića, ili ceremonijal dodele crkvenog ordena Vojislavu Šešelju.

Mogu se čuti mitropolitovi hvalospevi Draži Mihailoviću i Slobodanu Miloševiću, mogu se čuti uvrede upućene Crnoj Gori i jezive kletve bačene na one koji se protive Rusiji. Možda je upravo problem u dokumentarnom materijalu, činjenice iz prošlosti se ne uklapaju u današnju sliku o Amfilohiju, pa ih zato treba ukloniti iz javnosti. Mogao bi iz tih snimaka neko da izvuče „politički obojene zaključke” kako je mitropolit podržavao ratne zločince. Bolje je publiku zaštititi od takvih nezgodnih sadržaja i jednostavno ne prikazati film.

Kad istina ne boli

Samo par dana nakon uspešne kulturne bitke u kojoj je dokumentarni film potučen do nogu i primoran da se povuče na rezervni Youtube položaj, dogodio se incident na otvaranju izložbe “Kapija: I kad boli, istina je lijek” u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Izložbu je pripremila Fondacija “Istina, pravda, pomirenje”, a na njoj su prikazani dokumenti sa suđenja Novaku Đukiću, generalu Vojske Republike Srpske koji je pravosnažno osuđen za zločin na tuzlanskoj Kapiji počinjen 25. maja 1995. godine. Đukić se nalazi u bekstvu u Srbiji, naša zemlja je pružila utočište osuđeniku i uporno odlaže njegovo izručivanje Bosni i Hercegovini, uz nesebičnu pomoć pravosuđa.

Na izložbu je upao Miša Vaciće, lider Srpske desnice i naprednjački pulen, oteo je mikrofon i obratio se medijima kako bi im saopštio neviđenu novost: nije bilo nikakvog granatiranja tuzlanske Kapije, već je – pogađate – “postavljen eksploziv na samom trgu od strane terorista”. Vacić je zapravo samo citirao „Večernje novosti“ koje već godinama vode kampanju revidiranja sudske presude, uz pomoć čitavog tima „eksperata“, ali i Vojske Srbije koja je stručnjacima za negiranje zločina ustupila poligon u Nikincima.

Posle silnih razmatranja koju strategiju upotrebiti za poricanje masovnog ubistva na Kapiji, negatori su se opredelili za provereni adut: Bošnjaci su opet granatirali sami sebe, baš kao na Markalama, u Ulici Vase Miskina i, uopšte, tokom celog rata. Na kraju se pojavio Miša Vacić da ovu izmišljotinu proglasi za naučno utvrđenu istinu. Rekao je šta je imao, malo se prepirao i koškao sa organizatorima, a potom je napustio salu mirne savesti. Neko to odozgo vidi sve, pa je upisao plus Vaciću u knjigu zasluga za naprednjački narod i falsifikovanje prošlosti.

Na izložbi su, da ponovimo, prikazani dokumenti sa suđenja Novaku Đukiću, ali izgleda da se dokumentima o nedavnoj prošlosti crno piše. Dokumenti su suviše dokumentarni, činjenice previše činjenične, a istina nekako odveć istinita za naš ukus. Faktografija ima ružan običaj da uznemirava javnost; gorka istina o ratnim zločinima iz ratnih pohoda Miloševićevog režima i njegovih satelita nije baš prijatna za one koji, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, sebe doživljavaju kao patriote, pa svaki pokušaj suočavanja s prošlošću treba saseći u korenu. Njih istina ne boli, već ih boli uvo za istinu. I teško da tu ima leka.

Kultura razumevanja za huligane

Međutim, nije samo dokumentarna forma na udaru, ni fikcija ne prolazi ništa bolje. Dok je Vacić otimao mikrofon i još jednom ponavljao hiljadu puta ponovljenu laž u očajničkim nastojanjima da je volšebno preinači u istinu, po društvenim mrežama se širila vest o nekakvoj sumnjivoj izložbi koja će biti održana u  Umetničkoj galeriji Stara Kapetanija u Zemunu. Reč je o izložbi stripova i crteža „Momci: Imali su oko sebe taj neki sjaj“ u okviru festivala Novo Doba. To je grupa underground crtača stripova koja je radila devedesetih, u međuvremenu su svi prestali da se bave stripom osim Marka Somborca, a izložba je trebalo da bude podsećanje na njihove radove iz poslednje decenije prošlog veka.

Na društvenim mrežama stripadžije su proglašeni za sataniste, jer se pokazalo da dežurni branitelji nacije ne podnose crni humor i crteže sa scenama eksplicitnog nasilja, te ih smatraju podlim nasrtajem na srpstvo. Moguće je i da u detinjstvu nisu čitali bajke koje su pune nasilnih prizora, niti da su ikada videli neku Gojinu grafiku iz serije „Užasi rata“, a verovatno im nisu poznate ni slike Ota Diksa, recimo triptih „Rat“. Moguće je i da nikada u životu nisu čuli nijedan crnohumorni vic. Kako drugačije objasniti to što je karikatura na kojoj je prikazana beba sa sekirom u glavi izazvala lavinu mržnje, užasavanja i pretnji smrću autorima?

Pretnje smrću su prijavljene policiji, ali nije bilo reakcije. Na izložbu je upala grupa maskiranih huligana, bacila suzavac i pocepala crteže i table sa stripovima. Ministarstvo kulture je ovoga puta briljiralo, a odlazeći ministar Vladan Vukosavljević je dosegao vrhunac svoje karijere. Ministarstvo je povodom uništavanja izložbe izdalo saopštenje koje ovako počinje: „Ministarstvo kulture i informisanja osuđuje svaki vid nasilja nad umetničkim slobodama i  ugrožavanje fizičkog integriteta autora i posetilaca na kulturnim događajima, ali isto tako smatra da prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti“.

Drugim rečima, huligani koji su uništili radove su samo malo burnije izrazili „negativne reakcije najvećeg dela javnosti“, mada ostaje nepoznato kojom je to parapsihološkom metodom Ministarstvo utvrdilo šta većina građana misli o izložbi koju nije ni videla.

Ministarstvo za borbu protiv umetničkih devijacija

Posebnu pažnju u saopštenju privukla je sledeća rečenica u kojoj se ministar prihvatio normativne poetike: “Prizori sa iskasapljenim bebama odsečenih udova ili sa sekirama u glavama nedonoščadi, predstavljaju patologiju i devijaciju svesti a ne umetnost u bilo kom njenom obliku”. A zapažen je i deo saopštenja u kojem Ministarstvo izjednačava stripadžije i huligane, „Ona delom svog takozvanog andergraund sadržaja i pripada ‘podzemlju’ ljudskog duha, kao što i napadači na nju pripadaju huliganskom podzemlju”.

Usledila je prava bura u javnosti, nekoliko umetničkih i medijskih udruženja je protestovalo protiv gušenja umetničkih sloboda, svi su se obrušili na ministra Vladana Vukosavljevića, čak i grupa psihijatara i psihologa, a mnogi su ga optužili za fašizam, jer saopštenje neodoljivo podseća na borbu protiv „degenerisane umetnosti“. Održano je i nekoliko skupova podrške galeriji Stara Kapetanija i grupi „Momci“. Ministarstvo je uzvraćalo novim saopštenjima, nazivajući kritičare klevetnicima i autošovinistima, ostajući pri svom stavu, uporno se iščuđavajući što neko nacrtane prizore nasilja može da smatra umetnošću.

Čitava stvar je toliko bizarna, prosto je neverovatno da se ovo uopšte događa, pa čoveku dođe da podrži ministra u njegovoj borbi za lepotu i moral, te da u njoj ide do kraja. Neka lepo zabrani „Jamu“ Ivana Gorana Kovačića zbog morbidnosti, neka piše muzeju Prado da ukloni Gojinu sliku „Saturn proždire svog sina“ (jer takav ljudožderski prizor nije umetnost, već „patologija i devijacija svesti”), neka piše Nobelovom komitetu da posthumno oduzme nagradu Ivi Andriću zbog scene nabijanja na kolac u romanu “Na Drini ćuprija”, neka zahteva od katedri za književnost da izbace Euripidovu “Medeju” iz programa zbog decoubistva, neka obiđe sve crkve po svetu u kojima se nalazi freska “Pokolj nevinih” sa biblijskim motivom i zamoli nadležne da prekreče to ruglo…

Uopšte, mnogo su se raspustili ti umetnici tokom proteklih vekova, pa pišu i slikaju šta im na devijantni um padne, valjalo bi tu bandu malo disciplinovati i prevaspitati, ako treba i na silu.

Istina iz masovne grobnice

Najveća bizarnost u celom slučaju je što se burna rasprava o crtežu nastalom sredinom devedesetih kao komentar na vesti iz crne hronike – događa u Beogradu. A Beograd je grad u čijem se predgrađu nalazi masovna grobnica. Iz batajničke masovne grobnice koja je nastala samo nekoliko godina nakon onog zlog crteža, ekshumirana su tela 744 ljudska bića. Među njima je bilo i 75-oro dece. Među njima je bio i jedan fetus, nerođeno dete. To nisu bila nacrtana deca, izmišljeni likovi iz stripova, već stvarna ljudska bića od krvi i mesa koja su pobili Miloševićevi vojnici i policajci samo zato što su – Albanci. Tolika se buka digla zbog jednog crteža, a ne sećam se da su se dežurni moralni paničari, branitelji morala i zdravlja nacije nešto uzbuđivali kad su ta deca iskopana iz zajedničkog groba.

Pa se nešto pitam, podstaknut saopštenjima Ministarstva kulture, kad bi neko nacrtao tu nevinu pobijenu decu, da li bi ti crteži bili „patologija i devijacija svesti”? Da li bi autor tih crteža pripadao „podzemlju ljudskog duha“? Da li bi i tada “deo javnosti sa zabrinutošću i nezadovoljstvom reagovao”, kao u slučaju inkriminisanog filma, pa bi izložbu takvih crteža brže-bolje skinuli sa repertoara?

Ili je bliže istini da ubijanje dece u ime boginje Nacije predstavlja patologiju i devijaciju svesti? Možda će pre biti da oni koji osmišljavaju i opravdavaju zločine, sva ta bulumenta besramnih intelektualaca, političara, novinara, popova, akademika, pisaca, cenjenih ličnosti, stubova društva – svoje prirodno stanište nalaze u podzemlju ljudskog duha? Možda se na samom dnu tog podzemlja, negde u devetom krugu, nalaze oni koji cenzurišu izložbe i filmove, oni koji ne dozvoljavaju da zločini izađu na videlo, oni koji proganjaju svakog ko pokuša da istinu iskopa iz masovne grobnice?

Ne znam, samo pitam. Za druga. I za mrtvu decu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

Leave a Comment